Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) је био српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.
Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника...
12 коментара:
Aleksa Šantić
"Naslov" je: "Ostajte ovdje!"
Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) је био српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.
Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.
Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника...
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране -
И снова пати, сељаче, и трпи...
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синџиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...
И нико неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Gimnazija u Mostaru (tzv. Stara gimnazija) u koju sam išao nosila je ime velikog pjesnika.
Остајте овдје!...Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!
Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братску руку стеже -
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овдје!... Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије -
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.
И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.
Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал' тамо,
Само
Ћути распети бог.
И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.
Старо мјесто моје! Под сјенкама грана
Радобоља мрмља, вере се и прска;
Мрке хриди стреме високо са страна
Пуне густих зова, смокава и трска.
Све је исто, старо... Само, као прије,
Не чује се хитри точак да удара;
Кô бол један што се у дну душе крије,
Остављена ћути воденица стара...
Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави
Само студен гуштер полагано шушне,
Не јавља се млинар са шалом на глави,
Нити видим оне очи простодушне.
Много ли сам пута ја овдје, у хладу,
У вечери љетне на одмору био,
И, дижући очи на млинарку младу,
Из ведрице, жедан, хладне воде пио!
Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља
Пуна грмјелица, сребра, адиђара...
И док златно вече пада поврх грмља,
Накривљена ћути воденица стара.
Данас је, дакле, била 150. годишњица од рођења Алексе Шантића.
ŠTIĆENA KLASA!
TO VAJ OD SJETE
OTE SE TVOJ JAD,
TVOJ ODE TE SJA;
TAJE OD SVOJTE,
TO TVOJE JE SAD!
VAJ - jadikovanje, jadovanje, kukanje
Постави коментар